Cig*nka ulazi u centar za socijalni rad, a prati je ravno petnaestoro dece.
– Au, jekne socijalna radnica. Nisu valjda svi vaši?!
– Ma, jesu, znate moj C*go je jako napasan, nikad ga ne vadi na vreme. – odgovori Cig*nka
– Dobro Gospođo ne morate tako da se izražavate. Moram i vas i njih upisati u knjigu. Recite mi njihova imena.
– Ovo je moj najstariji sin; zove se Saša – krene Cig*nka nabrajati.
A ovo je najstarija ćerka, Saša.
Sledeća se ćerka zove Saša, a onda se rodio sin, Saša.
– Zar se i svi ostali zovu Saša? – upita, sve ne verujući, socijalna radnica.
– Pa, da; zapravo je to vrlo praktično. Na primer, kad ih zovem na ručak, samo viknem Saša i svi dotrče.
Kad želim zaustaviti nekog ko izleće na ulicu, viknem Saša i ko god da je, odmah stane.
To mi je valjda bila najpametnija odluka – sve ih isto nazvati.
Socijalna radnica malo razmisli o tim argumentima, a onda oprezno pita:
– To razumem, ali šta ako hoćete da dođe samo jedno, određeno, dete a ne cela gomila njih?
– A, onda ih zovem po … prezimenu !
Нема коментара:
Постави коментар